У Кући Ђуре Јакшића данас је одржана комеморативна свечаност на којој су се од Славице Михаиловић Слаје опростили њена породица, пријатељи, колеге, сарадници, представници града и стручне јавности. Славица Михаиловић била је оснивач и дугогодишњи уметнички руководилац Српског ансамбла „Смиље“, али и признати етномузиколог, педагог и уметник. Остаће упамћена као аутор великог броја кореографија за децу и одрасле чији се препознатљив печат темељи на традиционалној игри. Њена дела данас са поносом изводе фолклорни ансамбли српског народа широм света, од Канаде до Аустралије.
Саучешће породици, пријатељима и сарадницима Славице Михаиловић Слаје, у име града, изразила је Ана Петровић Јелић, чланица Градског већа за културу. Осврнувши се на то да нису имале прилике да се упознају, чланица Градског већа је истакла да је велико наслеђе, које је Славица оставила свима у аманет а које њени ближњи носе у срцу, души и успоменама, велика обавеза за Град. Она је поручила да би назив сцене са њеним именом, новог КУД-а или улице, био најлепши начин да се Град одужи ''шумадијској принцези од корака и осмеха''.
Иако рођена у Панчеву, 1958. године, у души је носила традицију и обичаје Шумадије јер су њени корени овде. Од најмлађих дана бавила се фолклором. Од 1977. године када је дошла у Крагујевац на студије права, почела је да се бави својом највећом љубављу у тадашњем Културно -уметничком друштву ''Абрашевић''. Покренула је секцију за фолкор за најмлађе која се касније развила у школу. Од 1984. године поверено јој је руковођење извођачког ансамбла све до 2005. када оснива Српски ансамбл ''Смиље''. Кроз певачку групу и репертоар у протеклим деценијама нанизала је стотине традиционалних песама Србије. Њена љубав према традицији и обичајима и жеља да то сачува и остави иза себе огледала се и у истраживачком раду од 1990. године у Центру за истраживање и очување традиционалних игара Србије – ЦИОТИС. Била је прва генерација фолклорних педагога на Факултету драмских уметности којом је добила диплому за оно што је волела. Шумадија је за њу била центар света за прикупљање материјала, реализацију и рад. Првенствено је било важно да се уче игре, песме и обичаји Шумадије. Истраживања је радила обилазећи шумадијска села а на њима је темељила своје кореографије које су данас део репертоара Националног ансамбла ''Коло'' али и других ансамбала широм Србије и дијаспоре. Део репертоара снимљен је и за серијале Радио-телевизије Србије „Традиционалне дечије игре“ и „Играле се делије“.
Славичин допринос неговању и очувању нематеријалне културне баштине потврдило је одликовање Вуковом наградом од стране Културно-просветне заједнице Србије, 2012. године, затим признање ''Кнез Милутин'' и бројне друге награде а највећа су оставили њени фолклорци, данас успешни људи и расути по свету.
