Са Великог школског часа, антиратне манифестације којом град Крагујевац од заборава чува своје жртве страдале 21. октобра 1941. године, и овога пута послате су поруке мира уз подсећање на прекинуту младост и масовно стрељање невиног становништва.
Венце су крај Споменика стрељаним ђацима и професорима положили професори и ученици Прве крагујевачке гимназије, у име Владе Републике Србије, премијер Ђуро Мацут у пратњи министра просвете Дејана Вука Станковића, председница Уставног суда Снежана Марковић, градоначелник Крагујевца, Никола Дашић и председник Скупштине града Ивица Момчиловић, СУБНОР-а Србије, представници дипломатског кора, градова пријатеља и побратима Крагујевца, Универзитета, републичких и градских институција, удружења, организација и политичких партија.
Култура сећања је једна од главних претпоставки нашег слободарског, националног и политичког идентитета. Данас се сећамо невино страдалих у крагујевачком масакру пре више од осамдесет година. Свест о том догађају, о трагици борбе нашег народа за слободу, јесте оно што чини конститутивни део наше националне свести и самосвести и нешто што нас увек подсећа колика је цена плаћена да бисмо данас живели у слободној и независној земљи, рекао је министар Дејан Вук Станковић. Народ који нема однос према прошлости, који не обележава овакве тренутке, тешко да у садашњости може имати јасне оријентире, али једнако тако – тешко да може рачунати да ће освојену слободу одбранити и усавршити у својој будућности, поручио је министар и додао да обележавање Дана сећања не носи само симболички карактер, већ је суштински укључено у изазове са којима се суочавамо као политичка заједница данас, када живимо у времену великих неизвесности и ратних страхота које су се надвиле над континентом у коме се Србија налази а да као друштво показујемо моралну, политичку и историјску зрелост.
На овогодишњем Великом школском часу изведена је поема „Срце земље“ аутора Драгана Бошковића у режији Марка Ђорђевића.
Аутор каже да се инспирација за поему десила једне ноћи, и као да је дошла сама и исписала се на папиру. Дубина трагизма која је покушала да се испише на папиру, како одговорити на питање насилне жртве - чак није уопште било моје питање, него су те жртве почеле да ми говоре. Тада сам увидео, истиче Бошковић, колико је тај свет жив и колико је покушај брисања и нестајања људи или насилног убиства, заправо краткотрајан. Као једно пуцање стрељачког строја, а заправо иза тога куца срце, што и јесте главни ритам код мене – између ритма срца и стрељачког строја. Не постоји историјска дистанца према ’41. години и масакру који је овде извршен; постоји једно стално присуство њих у нашим животима или нас – у њиховим животима, закључио је аутор поеме „Срце земље“.
